„Mi postojimo. Naša deca postoje. Naše porodice žive svoje živote svakog dana, iako država uporno odbija da ih prizna.“ Tim rečima otvoren je panel o istopolnim porodicama u Srbiji u ponedeljak, 2. juna 2025, koji je organizovao Centar za kvir studije, uz podršku fondacije Hajnrih Bel iz Beograda i Evropske kuće u Beogradu. U fokusu razgovora bile su svakodnevne realnosti lezbejskih i gej roditelja – njihove borbe, iskustva, pitanja i odgovori koje zakon uporno ne daje.

---

U atmosferi pažljivog slušanja i međusobne podrške, govornice su podelile svedočanstva o nevidljivom radu roditeljstva, o pokušajima da zaštite decu u pravnom sistemu koji ih ignoriše, o ličnim iskoracima i institucionalnim zidovima. Panel nije bio samo prostor za razmenu iskustava, već i mesto političke artikulacije jednog rastućeg zahteva: da se u Srbiji konačno usvoji zakon o istopolnim zajednicama i prizna pravni status „duginih“ porodica.

Živeti bez zakona: improvizacija kao svakodnevica

Većina govornica je istakla da roditeljstvo u istopolnim zajednicama u Srbiji zahteva stalnu improvizaciju. Zakon prepoznaje biološke roditelje ali ne prepoznaje prava i obaveze između para i dece u istopolnoj zajednici.. Nema formulara koji predviđa dve majke. Nema jasnih protokola u bolnicama, školama i vrtićima. „Sve što danas imamo je rezultat neprekidnog krpljenja – malo dobre volje pojedinaca, malo dovitljivosti, i mnogo stresa,“ istakla je Marjana Majstorović, advokatica i jedna od pravnih zastupnica roditelja u strateškim parnicama. „Zakonski okvir ne postoji. Deca su nezaštićena. Roditelji su neprepoznati.“

Dok se čeka zakon, svakodnevica se mora nekako živeti. Aleksandra Gavrlilović, koordinatorka obrazovanja organizacije za lezbejska ljudska prava „Labris“ i jedna od osnivačica neformalne mreže „Dugine porodice“, govorila je o tome koliko je bilo važno da se poveže sa drugim roditeljima koji dele slične izazove: „Potreba za zajednicom je rasla svakim danom. Nismo želele samo pravnu zaštitu, već i da naša deca upoznaju drugu decu koja žive u porodicama sličnim njihovim.“

Jezik kojim govorimo o sebi – i o svojoj deci

Učesnice su posebno istakle problem jezika: kako nazvati roditelja koji nije biološki, niti zakonski priznat? Koje reči su dostupne, a koje su još neizmišljene? Jelisaveta Blagojević, filozofkinja i profesorka na Fakultetu za medije i komunikacije, navela je iskustvo iz bolnice, gde je kroz konkretni susret sa medicinskim osobljem i drugim ženama u postporođajnim sobama osetila nedostatak jezika kojim bi mogla da izrazi svoju poziciju kao nebiološke majke u istopolnoj zajednici. Govorila je o tome kako su i druge žene bile zatečene i nisu znale kako da je pitaju – i kako je u toj tišini, upravo, „nastao jedan novi jezik“. Na taj način „otvaramo prostor za govor, za jezik koji još ne postoji, za politiku koja nije institucionalizovana, ali jeste stvarna.“

O tome je govorila i Marjana Majstorović. „Deca nas često uče rečima koje ni mi nemamo. Moja ćerka je jednom prilikom na pitanje: „A ko je tebi Duša?“ odgovorila – ‘Moja Duša je meni „kao-mama“.’ To je najtačnija definicija naše porodice koju sam ikada čula.“

Ovakvi momenti, koliko god bili lepi, ukazuju i na ozbiljan problem – odsustvo institucionalnog i društvenog jezika koji bi mogao da izrazi raznolikost porodičnih odnosa. „U terminologiji imamo ‘majku’, ‘maćehu’, ‘očuha’, ali nemamo reči za partnerku koja je ravnopravan roditelj a nije biološka majka,“ rekla je. „To nije samo pitanje jezika, već i priznanja.“

Ana Brnabić kao simbol političke ambivalencije

Nemoguće je govoriti o istopolnim porodicama u Srbiji a da se ne pomene bivša premijerka Ana Brnabić – prva otvoreno lezbejska političarka na čelu vlade, i roditeljka. Ipak, njeno ime u razgovoru nije izazvalo inspiraciju, već frustraciju.
„Njeno prisustvo u politici jeste otvorilo neka vrata, ali ih ona nikada nije prošla,“ rekla je Aleksandra Gavrilović. „Umesto da bude saveznik, ostala je simbol političke pasivnosti. Živi ono za šta se mi borimo, ali to nikada nije artikulisala kao zajednički cilj.“

Ova disocijacija između ličnog života premijerke i politike koju vodi dodatno osvetljava licemerje vlasti. Dok javno koristi simboliku „modernosti“ i „tolerancije“, praktična politika ostaje duboko homofobna u svom nedelanju.

Strateške parnice: kada sudovi zamenjuju zakonodavce

U nedostatku političke volje, borba se seli na sudove. Više roditelja i aktivista uključeno je u strateške parnice koje imaju za cilj da dovedu do sistemske promene kroz presudu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. „Mi više ne tražimo. Mi tužimo“, rekla je Marjana Majstorović, advokatica i objasnila logiku ovakvih procesa: „Ne tražimo privilegije. Tražimo jednakost. Ako država neće sama da donese zakon, moraće da ga donese pod pritiskom obaveze iz Strazbura.“

Ove parnice ne odnose se samo na simboličko priznanje, već i na svakodnevne potrebe – mogućnost da se roditelj potpiše na dokument, da dobije bolovanje zbog deteta, da dete ima pravo nasledstva. Sve ono što se podrazumeva u heteroseksualnim porodicama, a istopolnim je nedostupno.

Deca kao politički argument

U fokusu svih priča nisu bile samo odrasle osobe, već i deca. Njihova pravna nezaštićenost je ono što mnoge roditelje najviše boli. Učesnice su govorile o tome kako je izgledalo upisivati decu u vrtić bez priznanja oba roditelja, o strahu od toga šta se dešava ako se „prava“ majka razboli, o tome da se drugi roditelj ne može pojaviti na roditeljskom sastanku ili preuzeti dete iz škole.

Jelisaveta Blagojević podelila je dirljivo iskustvo: „U vrtiću sam imala osećaj da me posmatraju kao neku pomoćnu tetku. A onda su me dve druge mame pozvale na palačinke sa decom – i tada sam prvi put osetila da nas neko vidi kao porodicu.“

Društvena promena već se dešava – iako je zakon zaboravio

Zaključak panela bio je jasan: porodice ne čekaju zakon da bi postojale. One već postoje. I njihova egzistencija jeste čin društvene i političke promene. „Najveća revolucija je to što smo odlučile da živimo autentično, sa ili bez papira. To što postojimo ‘uprkos’ je naša najveća snaga.“ istakla je Jelisaveta Blagojević. „Vodimo decu na balet, u školu, na rođendane – to menja društvo više nego hiljadu deklaracija“, zaključila je Aleksandra Gavrilović.

Na kraju, politička moć ne mora se tražiti samo kroz institucije, već i kroz postojanje, vidljivost i svedočanstvo: svaki izlazak u javnost sa detetom iz istopolne porodice jeste čin otpora i afirmacije.

Dok je politička scena u Srbiji i šire podložna nacionalističkim i konzervativnim tendencijama, iskustva duginih porodica svedoče o tihoj, svakodnevnoj revoluciji. Iako mnoge prepreke i dalje stoje – zakonske, institucionalne, simboličke – nijedna nije uspela da zaustavi ono što je već započeto: stvaranje porodica zasnovanih na ljubavi, odgovornosti i međusobnom poštovanju.

---

Snimak tribine: YouTube